 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
|
CEO ŽIVOT U JEDNOM SOKAKU  Iz četrdeset i dve kuće Krstića, treći je o kojem se naširoko priča i pripoveda, a on to doživljava mirno, kao da je siguran da mu to i pripada. Devet vlastitih albuma, četiri miliona onih koji tokom samo jedne godine na ju-tjubu slušaju pesme „Garavog sokaka“, stotine koncerata, pesme od kojih su neke već zaživele kao narodne... u senci su jednog šešira i para kicoških brkova Priče o javnim ličnostima, muzičarima naročito, uglavnom počinju skraja. Navedeš nekoliko najvećih hitova, koncerata, imena par albuma, sve to prošiješ s nekoliko uopštenih rečenica, i ... to je to. Priča o Banetu Krstiću, hteli vi to ili ne, mora krenuti od samog početka. A on se zbio na osvitu 18. veka, kada su tri brata Krstića stigla na Klisu. Za one koji toponimiju Novog Sada ne poznaju previše, to je rubno naselje grada, preko kanala, u pravcu Temerina. Jedini problem je u tome što u vreme kada su Krstići stigli na Klisu, o Novom Sadu, u današnjem smislu reči, nije bilo ni govora. Od ta tri brata razvilo se pravo pleme Krstića, koji će u jednom trenutku imati 42 kuće u nizu! Stoga, kada Krstići kažu da je njihova porodica starija od Novog Sada, pružaju temu za ozbiljan razgovor. Svi su se bavili zemljoradnjom. Tek će Banetov deda otvoriti i kafanu, kao rezervni položaj sa kojeg je krenula dalja porodična istorija. Kada vam je porodica starija od Novog Sada, a u njoj imate jednog vladiku i jednog fudbalskog velikana, onda vaš životopis ne počinjete od poslednjeg koncerta ili albuma, nego malko odnazad. Takav je red. O tome koliko je sve ovo bitno za mene, u emotivnom smislu, moglo bi se naširoko govoriti. Ipak, možda mi se sada čini najvažnijim da kažem kako je odrastanje na zemlji pre svega formiralo moju ličnost. Ako vam, kao detetu, otac u pola pet ujutro uđe u sobu i kaže „ustaj idemo na njivu“, a vi znate da ni u najluđem snu ne postoji mogućnost da mu se suprotstavite, onda to kasnije umnogome oblikuje vaš karakter. Celo prepodne bismo radili, onda negde u hladovini ručali slaninu i paradajz, pa nastavili s poslom. Tek u šest popodne, mi klinci smo dobijali dozvolu da idemo na kanal da se okupamo. Pamtim da sam još kao momak „fićom“ odlazio na njivu da obiđem imanje. Zemlja vas nauči disciplini i poslušnosti. Rad na zemlji stvorio je sve vidove vojvođanske kulture. Naš rečnik, način ponašanja i ophođenja, razmišljanja. Ponekad mi se učini da je Vojvodina stvorena tačno onako kako se stvarao svet. Iz ničega. Iz vode, od najosnovnijih elemenata. Neverovatan je to podvig bio... Kako god, ovom požrtvovanom mukotrpnom radu i strpljenju, stečenom u detinjstvu, dugujem mnogo toga, pa i svoju kasniju upornost. Pamtim kako sam jedne godine svih 365 dana trčao po ataru. Svaki dan po osam kilometara... leti po prašini a zimi po blatu do članaka. Da bih vežbao svoj karakter, te godine sam kroz njivu pretrčao oko 3.000 kilometara. Čak i takve stvari su mi kasnije bile od koristi u poslu kojim se bavim. Mnogo kasnije. Kada je nastao „Garavi sokak“, studirao sam poljoprivrednu mehanizaciju! Šta sam ja znao ’oću l se od tambure ’leba najesti. Ili ću morati da ga pravim rukama, k’o i svi moji. I bogami, došao sam na poljoprivrednom fakultetu do tri ispita pred kraj. Strefilo se da sam tada napisao pesmu „Teci, teci Dunave“ i onda sam, tek nakon njenog uspeha, shvatio da je đavo odneo šalu. Važno je reći da je tih sedamdesetih godina Klisa imala atmosferu sela, u kojem smo se svi znali, išli na sportove, zabave... To je još uvek bilo vreme igranki. Devojke nisu htele da idu u kafanu a kafići nisu postojali. Sviralo se po domovima kulture ili na većim slavama. Bio je to neki, pomalo izolovani, mikrosvet, u kojem smo se osećali prijatno. Moja prva, ozbiljna veza sa Novim Sadom dogodila se tek kada sam počeo da treniram gimnastiku i trčanje u DTV „Partizan“, u bivšem Sokolskom domu. Trenirao sam punih deset godina i tako razvio naviku da svakodnevno dolazim u grad i polako prihvatam taj za mene u mnogo čemu nov način života. Grupu „Pa šta“ osnovao sam 1980. godine i svirali smo isključivo „Bitlse“. Tih godina počele su da se rađaju diskoteke, kao revolucija u našim životima. Uostalom, kada se 1989. pojavio prvi album „Garavog sokaka“, naziralo se da svet ubrzano ide u nekom drugom pravcu. Međutim, ja sam se trudio da stvari ne menjam mnogo. Svojom pojavom i javnim nastupom pristao sam da budem ono što tada više niko nije hteo – seljak! Ja se svog paorskog porekla nikada nisam stideo. Naprotiv. Zemlja u kojoj nekome kada hoćete da ga ponizite, kažete „da je seljak“ – nema budućnost. To je najčasnije zanimanje od pamtiveka. Zato ja danas izgledam kao prvog dana. Gradski čovek je obučen u modu, a seljak u nošnju. Moda prolazi i odlazi, a nošnja ostaje. U svojim pesmama neprestano koristiš prepoznatljive simbole poput salaša, snaša i čilaša. Ima li, zapravo, te Vojvodine još igde osim u pesmi? Stari simboli su zahvalni jer uz sebe po definiciji nose gotove emocije. Novi simboli tek moraju da ih stvaraju. S obzirom na to da je „Garavi sokak“ grupa sa geografskim poreklom, takve stvari idu uz nas. E sada, naravno da sami simboli ne bi bili dovoljni. Oni su proizvod nekog drugog vremena. Zato sve naše pesme imaju i naglašenu univerzalnu poruku. Ne morate poznavati istoriju Danske da bi ste razumeli Hamleta. Vi u njemu volite ono što je univerzalno. Tako je uvek bilo u umetnosti. Vreme i mesto daju boju i atmosferu, ali smisao mora biti opšterazumljiv. Stara Vojvodina našim pesmama daje sentiment i atmosferu, ali ima tu još mnogo čega... Možda najbolji primer za ovo jeste pesma „Ko te ima, taj te nema“. Ta pesma mi se otela od prvog trenutka kad ju je Zvonko Bogdan zapevao. Narod kao da je jedva dočekao da je u autorskom smislu učini bezimenom, te da je da s punim pravom „svojom“ može proglasiti ko god poželi. Siguran sam da svake večeri bar stotinak tamburaških orkestara svira ovu pesmu, i da je većina njih ubeđena kako je ona narodna. Ja tu više ništa ne mogu. Nešto slično, a opet sasvim različito, događa se i sa pesmom „Ćiribu, ćiriba“. Navijači fudbalskog kluba dopisali su dve strofe i uklopili ih u pesmu. Znate ono: „Ćiribu, ćiriba, igra Voša k’o Barsa...“. Daanas je to nezvanična navijačka himna koja se na stadionu peva horski. Pregovarao sam o tome da snimim tu pesmu sa novim, izmenjenim rečima, ali naravno, pošto je sada to „narodna“ pesma, na snimanje ću morati da pozovem bar desetak navijača, da je pevaju. Šta ću kada ona i jeste i nije više moja. Dve trećine muzičara najradije bi zaboravilo svoje prve albume. Ti, međutim, svojih stotinak pesama sviraš kao da su sve nastale istog trenutka. Recimo, i danas najpopularnija pesma „Skeledžija“ nastala je pre 22 godine? To je fenomen koji nastaje potpuno spontano i sa kojim autor gotovo da nema veze. Jedan Oliver Mandić je u čitavom svom životu napravio ukupno 26 pesama. Ali tih 26 pesama i dan-danas žive kao 26 hitova! S druge strane, ne verujem da Brena danas rado izvodi pesmu „Mile voli disko“! Postoje hitovi za sva vremena i hitovi za jednu sezonu. Verujte mi na reč da nijedan umetnik ne može da kontroliše kolika će biti „nosivost“ njegove pesme. To vam se potrefi... ili ne. Baš kao što Mika Antić nije mogao biti siguran da će se njegove pesme recitovati i posle 50 godina. Tu se već malko pita i onaj od gore. Sećaš li se, uopšte, dana kada je sve to počinjalo? Kako da ne. Naročito zbog toga što ja zaista nigde nisam žurio. Prvih sedam godina pisao sam pesme za koje sam znao da nisu dobre. Napisao sam i bacio oko 200 pesama. Ali zato, kad sam krenuo da pišem „zapravo“, greške skoro da više nije bilo. Ispekao sam zanat u vlastitoj režiji. međutim, ni to još nije bilo dovoljno. Trebalo je sve to predstaviti publici u vreme kada je, u modernom smislu, naša televizija tek bila u povoju. Tu mi je pomoglo iskustvo sa njive. „Garavi sokak“ je jedan od retkih bendova koji je uvek bio spreman da se odazove na gostovanje u jutarnjem programu. Bio je to televizijski format koji se tek rađao i koji je u startu naišao na napremostivu prepreku. Nije bilo iole popularne grupe koja je bila spremna da se u studiju pojavi u šest ujutro. Ali nekome ko je u detinjstvu kopao kukuruze od pet, to i nije neki problem. „Garavi sokak“ je iskoristio tu „rupu“ i gostovao u jutarnjem programu TV Beograda najmanje 30 puta. Uveren sam da nam je to silno pomoglo. Više od ovoga što imam mi i ne treba. Mislim da sam odmah u početku dobro procenio format „Garavog sokaka“. Jednostavno, sve preko toga meni lično bi mnogo toga oduzelo. A ja želim da sa Novim Sadom budem „na ti“. Ljudi u gradu su na mene navikli. Recimo, svojevremeno sam imao dobrih 10 kila viška. Svaki dan sam išao na bazen i onako u gaćama pričao sa svakim ko mi je prišao. Pa šta... Više volim što i u gaćama mogu da idem kud god hoću, nego da me nema nigde osim u tabloidima. Ja sam medijski i privatno ista osoba. To je velika privilegija. Nemaš menadžera, predstavnika za medije, pomoćnike ma koje vrste. Koliko insistiraš na ovoj samodovoljnosti? Vreme mi daje za pravo. Tehnološka revolucija je svakog od nas pretvorila u kontinent. Zvonko Bogdan mi je rekao: „Kada mi je u kuću uveden telefon, izgubio sam potrebu da živim bilo gde osim u Subotici“. Kome treba, taj ga nazove. A zamisli tek sada u vreme interneta? Pesme „Garavog sokaka“ se na ju-tjubu otvore 10.000 puta dnevno. Na godišnjem nivou, naše pesme se putem interneta preslušaju skoro 4.000.000 puta! Ako je tako, ja onda zaista više nemam potrebu da vučem za rukav neke urednike ili producente sa televizije. Zašto bi to radio kada mi i ovako ide sasvim dobro. Pritome mi za reklamu na televiziji treba nekoliko hiljada evra, a za promociju putem interneta ništa osim dobre ideje. Zvonko, Kebra, Đole Balašević... svi najvažniji umetnici ovog prostora gotovo da više nemaju potrebu za tim da ih bilo ko opslužuje. Mislim da je to jako dobro. U vojvođanskim varošima, simbolično rečeno, svetla se gase već u sedam uveče. Posle toga nema više ni ljudi ni neonskog svetla. Cela Vojvodina postala je predgrađe Novog Sada... U svim svetskim metropolama 70 odsto ljudi došlo je sa sela. To je globalan proces. U našim uslovima, na njega se nadovezalo siromaštvo, pa je ovaj proces još bolniji i vidljiviji. Ipak, ovde doslovno mogu da se nadovežem na prethodni odgovor. Razvojem tehnike i komunikacija, stvari se vraćaju na svoj početak. Znam čoveka koji živi u Čortanovcima a radi za jednu veliku belgijsku kompaniju koja proizvodi elektroinstalacionu opremu. Ako imaš struju i internet, kola i put pod njima, ti danas više nemaš razloga da živiš u gradu. Tehnološki razvoj više radi za selo nego za grad. I ja sada mnogo više vremena provodim u Vrdniku nego u Novom Sadu. U njemu sam našao mir, inspiraciju i sve što mi je potrebno. A tu blizu mi je i Slankamen, za koji sam siguran da je jedno od najčarobnijih mesta na planeti. To mesto sudara Banata, Bačke i Srema, taj spoj dve reke, pa mistična istorija, geološki fenomeni koji vas okružuju sa svih strana... od Slankamena čine mesto u kojem se može živeti i umreti. Koji grad može nešto tako da vam ponudi? E sada, trebalo bi da politika pronađe rešenje pa da u ta mala mesta udahne i nešto novca. Ako to ne učini, ostaćemo u sferi primitivne demokratije. Ubeđen sam da je demokratija mnogo više zavisna od supstance novca nego od ma čega drugog. Ako njega nema, nema ni prave demokratije, pa zaklinjali se mi u šta god hoćemo. Gledano iz ugla onog čime se bavim, postarao bih se za tamburašku muziku dok još uvek možemo da je nazovemo našom. Već su nam oduzeli šljivovicu i ajvar, danas-sutra neko će nam oduzeti i tamburaše. Država Hrvatska već je pokrenula mehanizam da se tamburica proglasi za njen nacionalni instrument. Sa druge strane, mi ne radimo ništa... Znate li, recimo, da Janika Balaš još uvek nema svoj CD! Mi ga se fizički sećamo, pa znamo ko je i šta je bio. Ali, kako će mlađi od 30 godina saznati za njega? To je neshvatljiv propust. Baš zbog ovoga, još 2002. osnovao sam izdavačku kuću „Vojvodina mjuzik“. Objavio sam dvadesetak izdanja, a samo polovina od njih prodata je u više od 100.000 primeraka. Tu sam shvatio kakva je iskonska potreba naših ljudi za ovom vrstom muzike. Milan Ivanov Bataš, Vida Pavlović, Janika Balaš... moraju ostati u nasleđe našoj deci. Nadam se da ću, nakon pet godina rada na tome, uskoro uspeti da objavim i Janiku. Uz to, silno sam ponosan što sam publici uspeo da predstavim i neka nesvakidašnja imena. Recimo „begešara s kraja sveta“ Miodraga Dimitrova Pisariku. On ima filmsku priču. Kao siromašan dečak iz koviljskog rita, sa četiri razreda škole, pevušio je onako za sebe. Čuo ga je vlastiti ujak i rekao mu da bi trebalo da postane muzičar. Kako nije imao božjeg dinara, otišao je kod seoskog berbera koji je, usput, bio i muzičar. Brica je pristao da mu bude učitelj, uz jedan uslov – Pisarika je danima sedeo u berberskoj stolici i bio model na kojem su kalfe učile da šišaju i briju. Danas svira i peva na potpuno autentičan način, što smo otkrili svetu. Takvih sudbina ima još i neko bi njima morao da se bavi. Koliko je cela ova priča važna, vidimo i, recimo, na primeru pesme „Ko te ima, taj te nema“. To je pesma koja je nastala u Novom Sadu i ima ovdašnji predznak. To joj nije smetalo da bude opšteprihvaćena u celom regionu bivše Jugoslavije. Prošle godine je na HRT-u emitovana u okviru novogodišnjeg programa. Znači, prava umetnost, u kojoj nema druge politike osim politike srca, u stanju je da pomiri sve razlike. Treba li nam još motiva da počnemo njome ozbiljnije da se bavimo? Naravno, pritom ne smemo zaboraviti ni druge umetnosti. Na pamet mi ovog časa, sasvim spontano, pada nekoliko umetnika koji su svojim delom obeležili duh ravnice: slikari Ilija Bosilj i Milan Konjović, pesnik Vasko Popa... Strah bi me bilo od toga da nekome padne na pamet i sprovede na ulici anketu sa pitanjem „Znate li čime su se bavili ti ljudi“? Nešto mi govori da devet desetina, pre svega mladih, pojma ne bi imalo. A to je strašno. Ako sami sebe ne cenimo, kako će drugi to raditi. „Garavi sokak“, koliko je to u njegovoj moći, pokušava da afirmiše ovaj uzani prozor između neba i zemlje zvani Vojvodina. Na našu sreću, mnogi to već širom sveta vide i dive se našem identitetu. Nekada više nego što to sami činimo.
|
U ovoj ekspresnoj porodičnoj hronici svakako treba spomenuti imena dveju ličnosti. Prvi je rođeni Banetov stric Slavko. Godine 1947. upisao je uporednu književnost na čuvenoj pariskoj Sorboni. Posle diplomiranja provodi jednu školsku godinu u Minhenu, a onda se vraća u Pariz i upisuje na Pravoslavni teološki institut svetog Sergija Radoneškog. Monaški postrig prima u manastiru Svetog Save u Libertivilu u blizini Čikaga i dobija ime Danilo. Slavko, sin paora sa Klise, u istoriju će ući kao vladika budimski Danilo, jedan od najvećih srpskih teologa i intelektualaca 20. veka. Slavkov brat od rođenog strica bio je Dobrosav Krstić - uz Vujadina Boškova, Tozu Veselinovića i Iliju Pantelića, najveća legenda fudbalskog kluba Vojvodina. Dobrosav je za Vojvodinu za 12 godina odigrao 440 utakmica, bio državni reprezentativac, a posle je prešao u Sošo i postao igrač godine u Francuskoj.
I kada si rešio da konačno „obuješ cipele“?
Neke tvoje pesme po kafanama i čardama već se sviraju kao narodne. Kako se osećaš kada ih čuješ?
Koliko je činjenica da si se svesno odrekao toga da budeš deo estradnog esnafa, u smislu veštačkog forsiranja popularnosti, uticala na karijeru „Sokaka“?
Hajde, recimo, da se ti sada “nešto pitaš”, šta bi najpre uradio?
Napisao Tekst: Ilija Tucić